OBUĆA I DALJE STOJI NA PRAGU, UNUTRA JE VREME STALO: Komšije okreću glavu od uklete kuće u Žitištu na ivici sela!

Skoro deset godina prošlo je od masakra u Žitištu, kada je Siniša Zlatić u noći između 1. i 2. jula 2016. godine u bašti tadašnjeg kafića "Makijato" ubio pet osoba i ranio još 21. Dok su se životi porodica žrtava polako, sa ranama koje ne prolaze, vraćali u neki svoj tok, kuća u kojoj je živeo Siniša sa ocem Radoslavom ostala je prazna na ivici sela.

Spolja izgleda kao da će se svakog časa neko pojaviti na pragu, ispred ulaznih vrata stoji obuća, a u dvorištu trava i tišina. Meštani su pričali da se kuća prodaje, ali da je niko ne želi, kao da je ukleta.

Prvo što se vidi kada priđete ogradi je par stare obuće i papuče ispred vrata. Iz daljine, prizor izgleda kao da je domaćin samo izašao na trenutak, da će se sad vratiti, otvoriti vrata i uneti je unutra. Tek kada stanete ispred, postaje jasno da nikoga nema kod kuće.

Kapija je zatvorena, prozoriski venecijaneri spušteni, zidovi sivi od vremena. Nema otvorenih prozora, nema veša na štriku, nema zvuka iz radio aparata, samo ta obuća ostavljena na pragu.

Komšije, kada ih pitate za kuću, sležu ramenima. Neko kratko kaže da je prazna, da se prodaje, ali da niko neće da je kupi. Neko doda da ne voli da gleda u tom pravcu jer se priseti jezivog dana. Svi znaju čija je, svi znaju odakle je te noći Siniša Zlatić krenuo ka kafiću, ali malo ko želi da se vraća na to naglas.

U selu u kojem svi jedni o drugima znaju skoro sve, ova kuća stoji kao mesto o kojem se ne priča. Iza priče o ukletosti krije se i nešto mnogo jednostavnije - stigma. Prezime koje niko neće da useli u svoj lični život. Koliko god fasada mogla da se okreči, ono što se vezuje za adresu ne može. Još je strašnija činjenica da se iz kuće Dijaninih roditelja može videti ova kuća, koja je nemi podsetnik jednom momku na brutalnost njegovog oca, kao i zločin koji je počinio kada mu je zauvek oduzeo majku.

Preminuo otac ubice

U ovoj kući je do svoje smrti živeo i Radoslav Zlatić, otac čoveka koji je zavio Žitište u crno. On je bio taj koji je svakog jutra izlazio na isti prag, zaključavao kapiju, odlazio u prodavnicu i vraćao se u kuću u kojoj su zidovi nosili priču o njegovom sinu.

U retkim razgovorima sa novinarima govorio je o tome da ne želi da pravda ono što je Siniša uradio, da zna da za porodice žrtava nema opravdanja, ali je ponavljao i da kao otac ne može da ga mrzi. Noseći to prezime u selu, znao je da kaže da živi sa teretom koji niko drugi ne želi.

Istovremeno je, kako je sam priznao, krišom odlazio na treninge unuka, sina ubijene Dijane, da ga bar iz daljine vidi na terenu. Unuk je rastao uz porodicu svoje majke i nije želeo kontakt sa njim. Ta scena, deda koji stoji sa strane, ne prilazi i vraća se upravo u ovu kuću, bila je slika njegovog života nakon masakra.

- On neće da ih vidi i to je njegova odluka, uništio je sve slike sa ocem - pričali su kasnije rođaci sa Dijanine strane, ističući da dete ne želi ni fotografiju kao uspomenu na čoveka koji mu je oduzeo majku.

U tom trouglu bola, između sina ubice, roditelja ubijene snaje i dečaka koji odrasta sa sećanjem na noć u kojoj mu je život promenjen, Radoslav je zauzeo mesto na margini. Nije imao reč utehe da ponudi porodici svoje bivše snaje, a sopstvenog sina video je tek nekoliko puta, kroz staklo zatvorske posete.

Smrću oca prekinuta je i poslednja porodična veza Siniše Zlatića sa ovim mestom, a ni u zatvor mu više niko ne dolazi. Sin ga nikada nije ni viđao, a i rođeni brat je odavno presekao svaki kontakt sa njim.

Uzeo oružje sa tavana

Kada se govori o toj kući, meštani neizbežno dođu do jedne slike - noć između 1. i 2. jula 2016. godine, manifestacija "Pile fest" u Žitištu, gužva, muzika.

Siniša je najpre bio u kafiću, ali kada je video bivšu suprugu Dijanu za stolom sa prijateljima, izašao je, seo u kola i otišao po pušku. Odatle je, iz dvorišta u kojem na ulaznim vratima stoji obuća, krenuo naoružan ka lokalu gde je za nekoliko minuta ispalio rafale u ljude koje je znao ceo život.

Jedni su to veče izgubili ćerku, sestru, prijatelja, drugi su izgubili oca, muža, normalan život. Kuća je ostala da stoji kao nemi podsetnik puta kojim je krenuo.

Kafić i dalje radi, ljudi ćute

Na drugom kraju tog puta nalazi se lokal u kojem se masakr dogodio. Nekada Makijato, danas pod drugim imenom, ali na istoj adresi. Vlasnik je isti, a, kako kažu, većina radnika koji danas služe goste bila je tu i te noći.

Muzika svira, gosti neobavezno ćaskaju i smeju se, život ide dalje. Ipak, kada kažete da ste novinar i pitate ih za 2. jul, odgovori su kratki: "Ne želimo da pričamo o tome".

- Skoro svi ljudi koji su ovde bili su tada i te noći. Ne želimo da pričamo o tome više, deset godina kasnije ne želimo da otvaramo rane koje su taman krenule malo da zarastaju - kaže jedan od radnika lokala.

Ta rečenica, zajedno sa praznom kućom i obućom ispred vrata, najbolje opisuje način na koji Žitište pokušava da živi sa onim što se dogodilo. Lokal u kojem se pucalo nastavio je da radi, kuća iz koje se krenulo stoji prazna. Ljudi između njih pokušavaju da nastave život, a da se na glas o tome što manje govori.

Masakr na "Pile festu"

Masakr u Žitištu dogodio se u noći između 1. i 2. jula 2016. godine, oko 1.40 posle ponoći. Tokom manifestacije "Pile fest", Siniša Zlatić je u tadašnjem kafiću Makijato video bivšu suprugu Dijanu Zlatić za stolom sa Stevanom Jojićem i prijateljima. Nakon toga je napustio lokal, otišao kući po automatsku pušku i vratio se u baštu.

Najpre je pucao u pravcu stola za kojim je sedela Dijana, zatim nasumično po gostima koji su pokušavali da pobegnu. Ubijeni su Dijana Zlatić, Stevan Jojić, Jovana Popović, Vladimir Kosović i Vladimir Mijatović, a još 22 osobe su ranjene.

Fotografije sa mesta masovnog ubistva

Siniša Zlatić u kafiću Makijato iz automatskog oružja ubio je svoju bivšu suprugu Dijanu i još jednu žensku osobu, nakon čega je nastavio da puca po građanima koji su se nalazili u kafiću. Život je izgubilo 5 građana, a preko 20 ljudi je ranjeno. Foto: Telegraf

Radnici lokala i gosti uspeli su da mu otmu oružje i spreče još veći broj žrtava, nakon čega je uhapšen. Viši sud u Zrenjaninu osudio je Sinišu Zlatića na 40 godina zatvora, maksimalnu kaznu po tada važećem zakonu, a presudu je potvrdio Apelacioni sud u Novom Sadu.

Skoro deset godina kasnije, Žitište i dalje nosi teret te noći. Kuća porodice Zlatić stoji prazna, lokal u kojem je pucano radi i dalje. Sećanje živi između te dve tačke, u srcima ljudi koji prolaze i ne žele da zaborave nevine živote koji su ugašeni ili uništeni.

Bonus video:

(Espreso/Telegraf.rs)